Gotovo svake noći mi sanjamo. Sanjamo razne snove: od prostih do složenih, od trezvenih do nadrealističnih, od sirovih do apstraktnih. Možemo sanjati snove koji se ponavljaju ili one koji se dese jednom, a pamtimo ih tokom čitavog života. Međutim, jedno pitanje je jako bitno: zašto pored toliko sadržaja o njima, snovi ipak i dalje zadržavaju taj osećaj mistike, nepoznatog i neotkrivenog? Zašto, kada su snovi u pitanju, nauka još uvek nema jedinstven odgovor?
Šta su snovi i zašto sanjamo?
Kada su snovi u pitanju, različite vrste nauka ih objašnjavaju na različite načine. Savremena psihologija objašnjava snove kao prirodan psihološki proces koji je direktan odraz našeg funkcionisanja u životu, motivacije, emocionalnog stanja i stilova razmišljanja. Samim tim, savremena psihologija bi rekla da su snovi neposredan nastavak naših svakodnevnih misli, briga i obaveza. U psihologiji možemo izdvojiti različite teorije i pristupe snovima koji ih posmatraju na različite načine: Možemo izdvojiti psihoanalizu koja, sa tačke gledišta Sigmunda Frojda, opisuje snove kao „kraljevski put u nesvesno“ gde oni služe kao odraz potisnutih želja, nesvesnih konflikata i mehanizama odbrane. Sa tačke gledišta Karla Gustava Junga, snovi mogu donositi poruke iz dubljeg sloja psihe koji je zajednički svim ljudima (kolektivno nesvesno). Oni se u Jungovoj školi ogledaju u likovima koji predstavljaju naše delove sopstva koji su duboko nesvesni, služe da balansiraju jednostranost našeg svesnog stanja i vraćaju psihu u ravnotežu.
Važno je naglasiti da se ova objašnjenja zasnivaju na teorijskim modelima psihoanalize i analitičke psihologije i da nisu empirijski potvrđena na isti način kao neka savremena neuropsihološka istraživanja.
Ovde takođe možemo navesti i biološki pristup koji govori o snu kao nečemu što je evolutivno nastalo da bi nas zaštitilo, neurološki i ostale medicinske pristupe. Svi ovi pristupi daju odgovore na različita pitanja i svaki pristup ima svoje prednosti i ograničenja.
Kako se sa snovima radi na psihoterapiji?
Analiza i rad sa snovima na psihoterapiji najviše zavise od samog terapijskog pravca. Ukoliko ih obrađujemo sa psihoanalitičkim terapeutom, sama tehnika rada na snovima se svodi na pronalaženje simbola u različitim elementima i likovima. Simboli se detaljno razrađuju, povezuju sa emocijama i osećanjima koja oni bude u nama i na taj način se povezuju sa našim nesvesnim mehanizmima odbrane, unutrašnjim konfliktima i potisnutim željama. Takođe bi se od vas tražilo i da elemente i likove koje ste uočili u snu povežete sa drugim stvarima ili pojmovima (tehnika slobodnih asocijacija).
Možemo uzeti jedno psihoanalitičko tumačenje snova kao primer: sanjate da ste u hodniku svoje osnovne škole i da kasnite na jedan važan ispit. Teško se krećete dok trčite ka učionici i, kada konačno uđete, vidite da mnogi ljudi sede i gledaju u vas. Odjednom shvatate da ste potpuno goli. Osećate stid i paniku i budite se uzrujani sa brzim lupanjem srca.
Ispit bi, po psihoanalizi, bio simbol straha od neuspeha ili samoprocene, teško trčanje bi predstavljalo sukob dve suprotstavljene unutrašnje sile dok bi golišavost pred nepoznatima predstavljala strah od razotkrivanja ili pokazivanja ranjivosti. Ovo je samo jedan od načina na koje se tumače snovi po psihoanalizi.
Pored psihoanalize, postoje i drugi terapijski pravci koji rade sa snovima na drugačije načine: npr. geštalt terapija koja, za razliku od psihoanalize, fokus ne stavlja na skrivenom značenju simbola, već na tome kako osoba doživljava i integriše svaki element sna u sadašnjem trenutku. Sličnom tehnikom se bavi i transakciona analiza koja teži da poveže uloge naše ličnosti koja ima potisnute želje (dete), uloge koja kritikuje i proganja (roditelj) i uloge koja pokušava da logički reši problem (odrasli).
Da li su sanovnici bitni za analizu sna?
Sanovnici postoje od davnina i oni predstavljaju snove i njihov sadržaj na jedan mističan, magijski način koji je satkan od sujeverja, narodnih verovanja i priča koje se prenose iz generacije na generaciju. Samim tim, sanovnik kao takav nema nikakvo realno značenje. Međutim, u psihoterapiji se sanovnici mogu koristiti kao osnov koji može istražiti ubeđenja i verovanja samog klijenta. Na primer, ukoliko sanjamo bistru vodu, a znamo da u sanovniku bistra voda znači da ćemo plakati, na terapiji se to može koristiti kao osnova za temu kakav odnos imamo prema tugi i plakanju, šta plakanje za nas znači i da li se plašimo da budemo ranjivi pred drugima.
Za kraj…
Možda nećemo imati jedno konačno objašnjenje zašto sanjamo. Međutim, ono oko čega se većina psihoterapeuta može složiti jeste da snovi mogu predstavljati dragocen način za razumevanje našeg unutrašnjeg sveta. Njihova vrednost nije u tome što imaju jedno univerzalno značenje, već u tome što nam pomažu da bolje razumemo sopstvena osećanja, iskustva i želje.
Autor: Aleksandar Nikolić