Sadhguru
„Ako bi samo jedan procenat svetske populacije počeo da meditira, svet bi postao mnogo drugačije mesto.“
Iako smo, nažalost, još uvek daleko od trenutka kada će svaka škola imati vreme posvećeno meditaciji, ona je sigurnim korakom već pronašla svoj put do gotovo svih psihoterapijskih pravaca.
Zašto nam je potrebna tišina?
Sakjong Mifam
„Telo ima koristi od pokreta, a um od mira i tišine.“
Meditacija je učenje kako da primetimo misli i pustimo ih da prođu. Podrazumeva da budemo u tišini, u svom telu, da dišemo i posmatramo. Kada redovno provodimo vreme postojeći u tišini, prelepe stvari počinju da se dešavaju.
Kroz meditaciju učimo kako da se oslobodimo hronične tenzije – one iste tenzije koja neretko najviše opterećuje osobu kada tek razmišlja o ulasku u proces psihoterapije. Dovoljno je samo pokušati da svesno i duboko dišete, dok istovremeno pokušavate da zadržite napetost u telu, pa da odmah uvidite potpunu nespojivost ova dva stanja.
Pored toga, pomaže nam da osluškujemo sopstveni bol, telo i emocije. Kao moderno društvo, izrazito smo skloni intelektualizaciji, odnosno „boravljenju u sopstvenoj glavi“. Iako nam kognitivne sposobnosti donose mnogo dobrog, malo toga konstruktivnog proizilazi iz konstantnih ruminacija, opsesivnih briga i prepuštanja negativnom toku misli, čemu smo veoma podložni. Sam taj zaokret – koji podrazumeva svesno premeštanje fokusa sa pukog intelekta na celovito iskustvo – predstavlja esencijalni korak u sveobuhvatnoj promeni našeg psihičkog stanja.
A ponekad upravo prekomerna analiza telesnih senzacija može učiniti da one postanu nepodnošljivije nego što zaista jesu. Često se dešava da određena iskustva unapred etiketiramo kao „strašna“, „užasna“ ili „neprihvatljiva“, te ona usled tog uverenja to za nas i postaju. S druge strane, neretko ne razumemo ni šta tačno osećamo, odakle taj osećaj potiče, niti koju nam poruku nosi. Meditacija nas blago poziva da zastanemo, oslušnemo i, možda, konačno razumemo.
Snaga sadašnjeg trenutka
Iako se nećemo prosvetliti preko noći i postati Buda samo zato što smo jednom seli s namerom da umirimo um, tom istom umu je i te kako potreban predah. Neophodno mu je usporavanje kako bi mogao optimalno da obavlja svoje funkcije – da spaja, razdvaja, kreira i zamišlja, ali i da naprosto bude svestan onoga što se nalazi ispred njega. Šta god da radimo u sadašnjem trenutku, uglavnom nam nije neophodno da paralelno radimo bilo šta drugo (poput brige o sutrašnjim obavezama ili preispitivanja sinoćnjih razgovora).
To, naravno, ne znači da prošlost ne postoji, da je nebitna ili da možemo funkcionisati bez nje. Znači isključivo da za sve postoji pravo vreme. Uostalom, u psihoterapijskom radu, prošlost nas zanima prevashodno u onoj meri u kojoj ona i dalje „živi i traje“ u našoj sadašnjosti. Isti princip važi i za budućnost: moramo biti orijentisani ka njoj i ne možemo je izbeći, iako se ona neretko odvija mimo naših želja i izvan naše kontrole. Zato je od neprocenjive važnosti vežbati prihvatanje onoga što jeste sada, čime stvaramo kapacitet da mirno dočekamo i sve ono što tek sledi.
Moje iskustvo sa meditacijom
Volela bih da podelim i lični osvrt. U početku sam bila prilično nepoverljiva. Mnogi koncepti su mi delovali teško pomirljivi sa konstruktivističkim učenjem i složenošću ljudskog iskustva. Postojao je čak i strah da je meditativno stanje blisko iskustvu „male smrti“ – odsustvu životne dinamike i uzbuđenja.
A onda mi je jedna meni važna osoba predložila da prosto pokušam. I jesam. Uostalom, konstruktivizam nas uči upravo tome: da sami doživimo i osmislimo svet.
Na samim počecima prakse, najznačajnije mi je bilo iskustvo svesnog „ostajanja“ uz osećaj fizičke neprijatnosti, poput bola ili svraba, posebno kada je delovalo gotovo nepodnošljivo. Jer, istina je da retko kada to zaista jeste. Sve ima svoj kraj i sve prođe, ponekad i iznenađujuće brzo – ukoliko mu dopustimo da prođe, umesto da bežimo. Isto važi za svako loše raspoloženje, svaki bol, raskid ili strah.
Daleko od toga da sebe smatram ekspertom u meditiranju, ali postala sam mirnija osoba, sposobnija sam da se nosim sa izazovima i naučila sam da pustim misli da naprosto odu ili pređu u pozadinu. Samim tim, u mom životu se otvorilo mnogo više prostora za lepa, ispunjujuća iskustva. Za mene je to neprocenjivo.
O ovome bi se moglo još mnogo toga ispričati, ali daleko je bolje jednostavno probati.
Autor: Tatjana Petrović