Nedavno sam listajući društvene mreže naišla na citat koji kaže sledeće: ako imate problem, to znači da on može biti rešen, a ako ne može biti rešen znači da nemate problem, već realnost koju je neophodno prihvatiti.
To me je navelo da razmišljam o tome da, koliko god neki problem može delovati teško, nekada je mnogo teže suočiti se sa spoznajom da “popravke” nema već da je nešto neophodno prihvatiti kao takvo, koliko god bolno to bilo. Upravo je ta bol ono što otežava prihvatanje realnosti, ali baš to postaje najvažniji psihološki zadatak.
Zašto je tako teško prihvatiti realnost i šta je ono što nas u tome koči?
Kada shvatimo da „popravke“ nema, to je trenutak kada dolazimo u kontakt sa sopstvenim ograničenjima. U jednom poprilično nesigurnom svetu, želimo da verujemo da imamo uticaj i kontrolu jer to može pružiti osećaj sigurnosti. Samim tim, nećemo se tek tako odreći ideje o sopstvenom uticaju. Međutim, treba imati u vidu da prihvatanje sopstvenih ograničenja ne znači odustajanje od odgovornosti, već razlikovanje onoga na šta možemo da utičemo od onoga što više nije u našoj moći. Tu dolazimo do jednog od razloga zbog kojih je prihvatanje realnosti toliko teško. Da bi se to desilo, moramo prvo da prihvatimo svoja ograničenja. Upravo ovo predstavlja izazov za neke ljude i zato možemo videti mnoge od njih kako troše ogromne količine psihološke energije pregovarajući sa realnošću, kako pokušavaju da poprave ono što se više ne može promeniti ili odbijaju da prihvate realnost kao takvu i poriču je.
Odustajanje od fantazije
Nekada prihvatanje bolne realnosti znači da prihvatamo da nešto neće biti onako kako smo se mi nadali i onako kako smo želeli. Možemo doživeti stvaran psihološki gubitak iako nismo zaista bili u odnosu sa nekim. Ako je postojala ideja o tome kako bi taj odnos mogao da izgleda, može biti izuzetno bolno kada nas realnost suoči sa činjenicom da taj odnos nije, i neće postati stvarnost. U ovom slučaju prihvatanje realnosti znači odustajanje od fantazije. Fantazija je idealizovana jer nikada i nije postala stvarnost, pa samim tim zadržava samo jedan pol – idealan.
Stvarnost je kompleksna, ona je kombinacija dobrog i lošeg, lepih trenutaka ali i razočaranja i neslaganja. Fantazija ostaje izmaštana stvarnost, neostvarena mogućnost za sreću nedodirnuta realnim ograničenjima. Baš zato može biti bolno kada treba da pustimo, jer treba da odustanemo od nečega što je idealno i odreknemo se onoga što u tom trenutku vidimo kao jedinu mogućnost za sreću i ispunjen život.
Prihvatanje sopstvenih ograničenja i odustajanje od fantazije će voditi ka prihvatanju realnosti ali će biti praćeno emocijom tuge. Kada prestanemo da se ljutimo na život što nije fer, kada prestanemo da pregovaramo sa realnošću, da poričemo i da popravljamo, na površinu će izaći tuga. Drugim rečima, kada prestane borba prirodno će se javiti tuga. Tuga je, u ovom slučaju, pokazatelj da stvarnost gledamo baš takvu kakva je, koliko god da nam ona bila neprijatna i teška.
Od borbe sa realnošću do njenog prihvatanja
U trenutku kada osoba dođe oči u oči sa nepovratnom realnošću, bilo da je u pitanju smrt, raskid ili gubitak fantazije, može se javiti šok i utrnulost. Ovo može biti izuzetno preplavljujuće i bolno, gotovo da je teško poverovati da se dešava. Ovde se može javiti poricanje a stanje osobe može ići od neočekivane smirenosti do izliva jakih emocija.
Nakon što realnost gubitka postane nesporna, javlja se duboka čežnja za onim što je izgubljeno. Osoba može osećati veliki nemir i biti zaokupljena mislima o osobi koju gubi ili je izgubila. Plakanje, nesanica ali i snovi o onome što je izgubljeno su sastavni deo ove faze. Zapravo se traga za onim što je izgubljeno u želji da se ono što je bilo nekada ponovo vrati. Ukoliko se opraštamo od fantazije o nekoj budućnosti koju smo za sebe zamišljali, možemo održavati nadu uprkos dokazima i zamišljati da će se okolnosti promeniti. U slučaju raskida možemo stalno proveravati poruke i društvene mreže ili zamišljati pomirenje. Ukoliko je u pitanju smrt možemo sanjati osobu ili očekivati da će svakog trenutka ući na vrata. Dakle, postoji izrazita žudnja za onim što se gubi ili je izgubljeno, ali ta žudnja je beznadežna. Upravo zato se u ovoj fazi nada i traganje za onim što je izgubljeno mogu smenjivati sa emocijom besa i razočaranosti.
Svaka uspomena ili očekivanje koje se javi u unutrašnjem psihološkom prostoru osobe koja proživljava gubitak dolazi u sudar sa spoljašnjom realnošću u kojoj je taj gubitak nepobitan. Veliki broj ovih sudara zajedno sa rasponom emocija koje ih prate, podnošenje tih emocija kao i svih protivrečnosti postepeno dovodi do prihvatanja.
Britanski pisac C.S. Lewis je ilustrovao ovaj proces sudaranja unutrašnjeg sa spoljašnjim kada je nakon smrti svoje žene napisao knjigu u kojoj se bavio dubokom tugom koju je osećao, i on je zabeležio sledeće:
„Mislim da počinjem da shvatam zašto tuga izgleda kao napetost. Ona dolazi iz frustracije zbog toliko impulsa koji su postali navika. Misao za mišlju, osećanje za osećanjem, akcija za akcijom, sve je imalo H(elen) za cilj. Sada je njihov cilj nestao. Nastavljam, iz navike, da stavljam strelu na luk; onda se setim i moram da odložim luk.“
Postepeno prihvatanje realnosti ide paralelno sa redefinisanjem sebe i svoje uloge bez te osobe ili bez budućnosti koju smo zamišljali. Čovek ne ostaje samo bez neke osobe ili ideje već i bez dela sebe koji je bio vezan uz ono što je izgubljeno. Upravo zato mora da se desi unutrašnja reorganizacija. Ako zamislimo svoj unutrašnji svet kao mapu onda je ono što smo izgubili imalo svoje mesto na toj mapi. Zbog tog gubitka moramo da iznova oblikujemo mapu. Ko smo mi sada kada te osobe više nema u našem životu? Ko smo mi bez te budućnosti koju smo za sebe zamišljali i u kom pravcu će sada naš život ići? Prihvatanje bolne realnosti ne znači da smo zaboravili ili da ono što je izgubljeno više nije važno, već da smo promenili unutrašnji odnos prema onome što boli. Ta realnost, naš odnos prema njoj i odluka u kom pravcu idemo dalje postaje deo naše ličnosti i naše životne priče.
Autor: Tatjana Lupšić