Ljubav, nega i bliskost su nam na početku života neophodni da bismo preživeli. Ako nema nikog da nas mazi, pazi, hrani i neguje dok smo mali ne bismo preživeli ili bi značajno sporije rasli. Beba koju su hranili, nosili, ljuljali se i kao odrasla osoba oseća sigurnije i voljenije od ljudi koji nisu bili izloženi bliskosti u toj meri.
Zašto nam je to važno?
Zbog toga što u zavisnosti od ličnosti osobe i njenog odnosa sa okolinom stvaramo nešto što bi mogli nazvati „optimalna doza bliskosti“.
Šta je to?
To je onaj stepen bliskosti sa drugima u kojem nam je prijatno i u kojem se osećamo dobro, sigurno i voljeno. To je naša mera po kojoj gradimo broj i kvalitet odnosa sa drugima. To je količina bliskosti koja nam je potrebna da bi se udobno kretali kroz život.
Onda kada su naši odnosi sa drugima kvalitetni i ispunjavaju nas, kada ih ima u onoj meri i broju koji želimo onda idemo napred, naš život funkcioniše, motivisani smo i zadovoljni. Ako se neki od značajnih odnosa prekine ili se iz nekog razloga ljudi udalje od onih koji su im bliski, pali se emotivna crvena lampica – usamljenost.
Usamljenost nije ništa više nego osećanje koje nam govori da naša doza bliskosti više nije optimalna i da treba da se angažujemo i promenimo nešto po tom pitanju. Ono što je mene često kopkalo kao terapeuta je zbog čega se neki ljudi uprkos osećanju usamljenosti ne angažuju u pronalaženju ljudi koji će im odgovarati. Ovo su najčešći razlozi:
- Preselili ste se u novu sredinu u kojoj ne nameravate trajno da ostanete i svako angažovanje u bliske odnose vidite kao gubitak vremena i energije. Ako neko ode na studije u drugu zemlju ili dobije privremenu radnu vizu, često ne želi da ulaže svoje vreme u građenje odnosa koji neće trajati. Ti ljudi, kako oni sami to kažu „žive na skajpu“. Ovo postaje problem ako ne postoji jasan datum do kojeg ćete se vratiti. Upravo se jako često dešava da ljudi negde odu privremeno, a ispostavi se da ostanu na tom mestu mnogo duže nego što su planirali.
- Izgubili ste dragu osobu i ne postoji niko ko bi je mogao zameniti. Ako ste doživeli gubitak bliske osobe, onda je usamljenost sasvim adekvatno osećanje. I u pravu ste, ne postoji niko ko može zameniti tu osobu. U ovom slučaju vodite računa da tugovanjem ne izbrišete iz svog života i druge ljude koji su tu i koji vas vole – možda ne tako snažno i duboko, ali ipak autentično i na svoj način.
- U vašoj porodici nije bilo puno bliskosti. Ako je ovo bio slučaj kod vas, onda je vrlo verovatno da će se vaši partneri osećati usamljeno pored vas. Usamljenost koju ste poneli iz svog doma postaje nešto sa čime ste naučili da živite. Iako je osećanje samo po sebi neprijatno, jedan deo vas se već saživeo sa njim. Ukoliko želite prijatelje, kvalitetan partnerski odnos ili bolji kontakt sa svojom decom jako je važno da se pozabavite sa ovim.
Ono što je moja želja jeste da povedete više računa o svom osećanju usamljenosti. Da reagujete odmah čim ga osetite. Ne čekajte da ovo osećanje postane toliko snažno i dugotrajno, da počnete da se otuđujete od ljudi.
Ako vam se to već desilo, znajte da u svojoj usamljenosti niste usamljeni. Mnogi ljudi su se na neki način susreli sa time. Čak iako ste usamljeni već dugo i mislite da je kasno za vas, nije. Za svaki problem postoji rešenje, pa i za ovaj.
Moguće je da u situaciji u kojoj se nalazite ne vidite mogućnosti koje vam stoje na raspolaganju. Jedna od njih je razgovor sa nekim ko je stručan i kompetentan.
Proći kroz proces ponovnog povezivanja sa ljudima u psihoterapijskom procesu ponekad bude bolno. Svi oni koji su ga prošli znaju da je vredelo.
Autor: Sanja Perković