Koliko često u svom okruženju primećujete ljude koji funkcionišu u odnosima u kojima nisu zadovoljni? Čak i više od toga, nesrećni su. Možda ste i sami bili u ovoj situaciji ali niste uspevali ili želeli da iz takvog odnosa izađete. Možda ste nekada i uspeli da donesete tu odluku, skupite hrabrost i napustite odnos. Međutim, ta odluka neretko bude kratkog daha pa se u odnos vratite sa nadom da će možda ipak, ovaj put, biti drugačije.
Nije puno vremena potrebno da shvatite da se ništa ne menja i eto vas ponovo na početku. Nalazite se u začaranom krugu. Utisak je kao da se bez druge osobe ne može živeti. Prekid odnosa ne izaziva samo tugu, razočaranost ili gubitak, već paniku, prazninu, dezintegraciju i utisak da bez te osobe ne postojite. Ukoliko i dođe do konačnog prekida odnosa, ono što se najčešće dešava jeste uskakanje u sledeći odnos kao neka vrsta odbrane od suočavanja sa ovim zastrašujućim osećajem praznine.
Kako dolazi do toga da neko ima takvu moć da se bez njega ne može živeti? Ovo zapravo i nije pitanje drugog već toga kako doživljavamo sebe i drugu osobu. To kako ćemo funkcionisati u odnosu, kako vidimo sebe i druge se uči na ranim uzrastima. Pre svega, kroz odnos sa roditeljima. Taj odnos se može opisati kroz proces separacije, čiji bi rezultat trebalo da bude formiranje psihičke strukture koja nas čini emotivno stabilnima. Margaret Mahler je opisala kako taj proces teče.
Na početku beba je u simbiozi sa majkom i doživljava delove majke kao delove same sebe. Kroz pozitivno iskustvo sa majkom beba stvara bazično poverenje koje je od značaja u narednim fazama razvoja. Malo po malo dete postaje svesno odvojenosti od majke, odnosno počinje da razume da je majka odvojena osoba. Ipak, dete je zavisno od majke ne samo fizički već i psihički jer je osećaj sigurnosti kod majke.
Postepeno, zbog razvoja motorike, dete postaje svesno svojih novih sposobnosti koje želi da isproba. Radoznalo je i želi da eksperimentiše ali se ipak osvrće ka majci jer je kod nje sigurnost. Ovo je faza praktikovanja kada dete uvežbava svoje sposobnosti. Dešava se da ova faza ne bude dovoljno uspešno razrešena što se onda u odraslom dobu može manifestovati kao zavisni obrazac ponašanja. Kada govorimo o partnerskim odnosima osoba će često zavisiti od toga da li je odnos sa partnerom dobar. Ukoliko je odnos dobar a partner je tu i pruža podršku ona će moći da funkcioniše. Kada odnos nije dobar, kada osoba ima utisak da se partner emocionalno distancira sposobnost samostalnog funkcionisanja se može izgubiti. Izgubiće se osećaj lične vrednosti, sigurnosti, možda neće moći da obavlja one zadatke koje inače nije imala problem da obavlja. Osoba će, takođe, stalno tražiti validaciju od partnera, neku vrstu potvrde da su njena ponašanja, razmišljanja, osećanja ili odluke u redu. Ovde ne postoji unutrašnji autoritet koji može sam sebe da potvrđuje. Često negde u pozadini postoji strah da će gubitak zavisnosti i uspeh dovesti do gubitka odnosa. Preovladava ideja da ako sam samostalan onda sam sam i izolovan, i da samo dok zavisim mogu biti u odnosu.
Da se vratimo na to kako dalje teče proces separacije kod dece. Nakon što krene da uvežbava svoje veštine dete ubrzo shvata da njegova sloboda ima ograničenja i da je svet kompleksniji nego što je ono zamišljalo. Ovo budi ambivalenciju zato što s jedne strane dete želi da se vrati kod majke u ono jedinstvo koje je ranije postojalo a sa druge strane ono je iskusilo neki oblik slobode, samostalnosti, istraživanja van majčinog okrilja. Zato se dete ponaša kontradiktorno pa se u jednom trenutku lepi uz majku a u drugom distancira. Želi da istražuje ali i da zna da ima sigurnost kod majke i da kada se uplaši može da se vrati. Pita se i proverava da li je majka, sigurna baza, još uvek tu. Ovo je faza ponovnog približavanja i ukoliko nije dovoljno dobro prorađena dete ne razvija sposobnost da u sebi zadrži unutrašnji osećaj sigurnosti i povezanosti sa majkom kada je ona odsutna. Kako se to može manifestovati u odraslom dobu kada govorimo o partnerskim odnosima?
Svaka odvojenost će buditi upravo ovu vrstu nesigurnosti. Često se javlja lepljivost, stalno pisanje poruka i zivkanje. Svaka partnerova potreba za individualnošću ili vremenom za sebe se doživljava kao pretnja odnosu i može probuditi veliku ljutnju. Posledica te ljutnje je ulazak u konflikt sa partnerom. Nakon što se smiri osoba ima potrebu da se vrati u odnos. Upravo kroz ovakvo ponašanje se odigrava faza ponovnog približavanja jer baš u ovoj fazi nakon što se „otisne u svet“ dete se vraća majci kako bi proverilo da li može da ode, ali i da se vrati. Tako i ovde, kada se nakon konflikta vrati u odnos osoba zapravo proverava da li sme da se vrati, kakav će taj odnos biti nakon povratka i da li će ponovo biti prihvaćena. Postoji duboka ambivalencija prema odnosu. S jedne strane postoji strah da će, ako se prepusti odnosu, izgubiti granice i slobodu ali sa druge strane postoji jedna potpuno prirodna potreba za odnosom.
Ukoliko se ova faza uspešno prođe razvija se kapacitet da se bude sam. To znači da majka postaje deo psihičke strukture deteta, postoji mentalna slika majke unutar detetovog uma. Upravo mu ovo pomaže da podnese anksioznost odvajanja od majke. Ova struktura postaje osnova naše psihičke i emotivne stabilnosti. Zahvaljujući tome možemo da ne budemo zavisni od nečije fizičke prisutnosti ili od toga da nam neko ili nešto zadovoljava potrebe, već osećamo unutrašnju povezanost. Ta unutrašnja povezanost se ne tiče samo odnosa sa značajnim ljudima.
Možemo osećati unutrašnju povezanost sa poslom koji radimo, nekim ciljem koji smo sebi postavili ili sa nekom vrednošću. Iako ne dobijamo odmah zadovoljstvo od nečega što radimo mi ostajemo povezani i istrajavamo na putu ka tom cilju, bez obzira na frustracije sa kojima se srećemo. Sve ovo ne znači da je kraj kada jednom dostignemo ovu sposobnost. Ona se gradi tokom celog života i može se dešavati da u nekim stresnim situacijama oslabi pa ju je potrebno ponovo proraditi.
Ovaj razvijeni kapacitet, odnosno psihička struktura, omogućava da u odnosima postoji optimalna distanca. Sposobnost da sa nekim budemo bliski ali da ne budemo stopljeni sa tom osobom. Da imamo svoje granice i to isto dozvolimo partneru. Dakle, da smo sposobni za intimnost bez gubitka autonomije ali i da možemo da budemo odvojeni bez osećaja bolne usamljenosti. Kada nema dovoljno ove unutrašnje sigurnosti i stabilnosti odnos sa partnerom može postati način da se ovaj nedostatak reguliše. Međutim, problem je u tome što kada je sigurnost u drugoj osobi onda njen odlazak znači da sa sobom „odnosi“ i sigurnost. Tada se gubi tlo pod nogama, nastaje panika i osećaj praznine jer ne odlazi samo čovek, odlazi deo nas. Upravo zato nekada može biti teško otići iz odnosa bez obzira na svu logiku i nezadovoljstvo koje osećamo.
Ukoliko želimo da gradimo uzajamnije odnose neophodno je da se okrenemo sebi koliko god paradoksalno to zvučalo. Da učimo o svojim potrebama, da imamo veću svest o svojim reakcijama i slabim tačkama. Da naučimo kako da budemo tu za sebe i da izgradimo unutrašnji autoritet. Da imamo sopstvenu unutrašnju sigurnost i stabilnost. To ne znači da kraj odnosa neće boleti. To znači da ćemo moći da pustimo odnos koji nam ne odgovara uz proces tugovanja koji će nužno pratiti taj kraj. Ali to takođe znači da odnos prestaje da bude kiseonik, nešto bez čega „ne možemo da dišemo“ i postaje izbor u kojem ostajemo zato što želimo, a ne zato što moramo.
Autor: Tatjana Lupšić