Ljudi s patološkim narcizmom ne uspevaju zauvek da održe sliku o vlastitoj grandioznosti i svemoći. Narcisima je potrebna publika i stalno divljenje. Kako se radi o osobama koje su nestabilno formirane u samom startu, nemaju čvrst identitet, niti mogućnost dubokih doživljaja i osećanja, nije teško zamisliti njihovo slamanje. Stručnim jezikom, ta vrsta slamanja se se zove dekompenzacija. Šta to zapravo znači?
Osobe s narcističkim poremećajem ličnosti imaju izvesne osobine, po kojima se razlikuju od drugih ljudi. Među te osobine spada stalna potreba za prisustvom drugih koji će ih veličati, podržavati i, u krajnjem slučaju, tolerisati njihovu grubost i nemar. Narcisi su sebični, egoistični i sasvim nesposobni da saosećaju s drugima. Međutim, to njih ne pogađa, niti ih mnogo zanima. Osećanje krivice povodom nemoralnih postupaka, je kod ove grupe ljudi potisnuto. Paralelno s tom potisnutom krivicom, oni imaju veoma pervertiranu savest. Skloni su moralisanju, ali se ponašaju kao da se «moralni standardi» ne odnose na njih same. Često su zajedljivi i neprijatnni prema drugima. Nije lako biti prijatelj narcisu, osim ako niste u stanju da ga konstantno gratifikujete. Ukoliko ga osujetite, suočićete se sa izlivima besa. Vrlo često nekontrolisanog i, vrlo malignog besa. Taj narcistički bes se može shvatiti kao pokušaj odbrane fragilnog identiteta i očuvanje slike o sebi. Međutim, nekada se desi da narcisi budu frustrirani duže vreme, da nisu uspeli da naprave atmosferu u kojoj će ih drugi podržavajti i da ta osujećenja dovedu do sloma. Onoga što smo prethodno definisali kao «dekompenzaciju».
Pitanje na koje pokušavamo da odgovorimo je šta se desi kada se jedan veliki, moćni, nadobudni narcis slomi – dekompenzuje?
Najjednostavnije rečeno, desi se teška depresivna epizoda. Međutim, bilo bi veoma neprecizno reći da je u pitanju samo depresivna epizoda. Ljudi danas mnoge stvari zovu depresijom. Od povišene tuge, pa do očaja, preko konstantnog sniženog raspoloženja ili gubitka vere u «bolje sutra». Usled različitih shvatanja depresije, a i razlike među depresivnim osećanjima kod različitih tipova ljudi, bilo bi korisno opisati po čemu se razlikuje narcistička depresija.
Narcistička dekompenzacija se odlikuje negativnim doživljajima koji preplavljuju ličnost i specifično modifikuju osećanja, misli i delatnost. Dakle, radi se o intenzivnom patološkom osećanju. Najbolji naziv za narcističku depresiju sam pronašla u radu Dragana Švrakića. Prema njemu, narcističku depresiju možemo uporediti s pesimizmom.
Ljudi se često osećaju utučeno na različite načine. Takođe, često su nevoljni i neskloni da potraže pomoć stručnjaka kada «upadnu» u epizode sniženog raspoloženja i vitalnosti. Međutim, skoro nikada ne prestaju da se pitaju, šta se s njima, zapravo, dešava. Iako smatram da samo imenovanje stanja ne može doprineti otklanjanju simptoma, ipak može pružiti uvid ili jasniju sliku o poreklu i jačini problema s kojima se neko nosi.
Švrakić ističe da je pesimizam, odnosno depresija koja nastaje kao posledica slamanja narcističke slike, posebna i, od svih drugih, različita vrsta problema.
Pesimizam je, pre svega, raspoloženje, jer su kompletna ličnost i psihički život preplavljeni specifičnim (pesimističkim) sadržajima koji se, klinički, izražavaju kroz sva osećanja, misli i delatnost narcisa.
U širem i nespecifičnom smislu, pesimizam je raspoloženje koje se odlikuje «negacijom pozitivnih aspekata u sebi i okolini».
Dijagnostički kriterijumi pesimizma:
- pesimistički stav uzaludnosti – osoba biva preplavljena doživljajem uzaludnosti življenja i kroz takvu prizmu posmatra sebe, svoj život, druge ljude.
- moralna konfuzija – dekompenzovani narcis je izgubio grandioznost kao krajnji cilj i prioritetni kriterijum osmišljenog življenja, a ne poseduje druge vrednosne kriterijume pomoću kojih bi usmeravao svoju aktivnost («moralna izgubljenost»)
- stav superiornosti – paradoksalno, u odnosu na aktuelno stanje, dekompenzovani narcis ispoljava superiornost i aroganciju prema okolini kojoj se obraća za pomoć
- intruzivnost – pesimistični narcis aktivno nameće svoje pesimističke doživljaje okolini. Kao da želi da svima objasni da je sve izgubilo smisao, radeći to na agresivan i napad način.
- disforija (anksioznost, depresivnost i nelagoda) s intervalima relaksiranosti. Paralelno unutrašnjem doživljaju uzaludnosti, pesimizam je «obogaćen» spektrom nezrelih emocionalnih reakcija (poput: ogorčenosti, uvređenosti, razočaranosti, difuznog nezadovoljstva sobom i svetom). Sva pobrojana nezadovoljstva prekidaju intervali relaksiranosti, koji nastaju nakon napada i pražnjenja negativiteta. Rečju, kada dekompenzovani narcis ne može više da toleriše nagomilane negativne emocije, on se na vrlo agresivan način isprazni, «ubaci» ih u nekog drugog, nakon čega se, bar za trenutak, opusti.
Razlika između depresije i pesimizma:
- u okviru depresivnog raspoloženja preovlađuje stanje bezvrednosti: sebe i svoju okolinu depresivna osoba obezvređuje, sve smatra lošim, život je crn, prepun nesreće i bola. S druge strane, pesimizam karakteriše opštu uzaludnost, ogorčenost, razočaranost i nezadovoljstvo sobom i svetom, dok se život smatra sivim, fiktivnim i punim iluzija
- klasične odlike depresivnog raspoloženja karakteriše postojanje jasnih etičkih kriterijuma dihotomije dobro/loše. U depresiji, razumljivo, dominira negativan pol te dihotomije. Depresivac doživljava i sebe i svet kao bezvredne. Za razliku od toga, dekompenozavini narcis i njegov svet su «uzaludni», tojest, potencijalno dobri, ali bez mogućnosti da se realizuju (rečju – nastaje konfuzija vrednosnih principa dihotomije dobro/loše). Iz ovih razloga vidimo da su depresivne osobe zrelije od narcističnih. Etički nedefinisano stanje uzaludnosti ukazuje na difuzne moralne norme i krnju savest.
- u najvećem broju slučajeva klasičnog depresivnog raspoloženja vidimo kompletnu kliničku sliku depresije: utučenost, povučenost, usporenost pokreta i misli ili agitiranost, a najčešće, opšte usporenje osobe. To je u najoštrijem kontrastu s normalnom pokretljivošću, aktivnim nametanjem stavova i često razmetljivim nastupom pesimističkog narcisa.
- depresivna osoba je, obično, slomljena, okupirana sobom, neaktivna i ne ispoljava arogantan stav prema okolini. S druge strane, u pesimističkom raspoloženju, uočavamo paradoksalnu superiornost i arogantan stav dekompenzovanog narcisa.
Ono što se dešava depresivnoj osobi, dešava se i narcisu koji se slomio. Psihodinamsko shvatanje depresivnosti kaže da se tu radi o agresiji koja je okrenuta ka sebi. I depresija u klasičnosm smislu, i pesimizam kod «slomljenog» narcisa sadrže tu komponentu okretanja agresije ka samom sebi. Razlike nastaju usled toga što je depresivna osoba bolje struktuirana, razvojno zrelija i na drugačiji način obrađuje svoje doživljaje i osećanja. Narcistični ljudi su veoma zakinuti u najranijem razvoju, te zato narcis svoju depresiju jedino može doživeti kao osećanje sveopšte uzaludnosti i pesimizam, jer su to najsuptilnije emocionalne reakcije koje je narcis u mogućnosti da poseduje.
Iako je vrlo nepreporučljivo da neprofesionalnci dijagnostifikuju svoje probleme, ovaj tekst je napisan sa osnovnim ciljem da razluči neke nedoumice. Nisu sva depresivna osećanja ista. Neka je lakše sanirati od drugih. Blage depresije se mogu čak i samoinicjativno «izvući» iz negativnih osećanja i patnje. Međutim, postoje psihički slabije organizovane ličnosti, kojima je zaista nužna pomoć, ponekada čak i dugotrajna pomoć, kako bi se «izvukle» iz beznadežnosti i pesimističkog pogleda na svet.
Svi možemo naći optimizam u činjenici da je gotovo svakome moguće pružiti adekvatnu pomoć. Danas u svetu postoji veliki broj različitih vrsta i pristupa pružanja pomoći, te će svako ko je u potrazi za «boljim sutra» i rešen da u toj potrazi istraje, pronaći adekvatnu pomoć za sebe. Pesimizam i opšte osećanje uzaludnosti nisu nerešivi problemi. U svakom od nas leži sposobnost viđenja smisla, i čak iako je ta sposobnost veoma narušena, postoje načini na koje je možemo «popraviti».
Autor: Renata Senić