Kažu da je za perfekcioniste život kao putovanje ka nesrećnom životu sa kartom u jednom pravcu. Perfekcionisti su usmereni samo na cilj, beskonačni spisak uspešno obavljenih planova i zadovoljavajući imidž, a sve to je obično propraćeno depresijom i poremećajima u ishrani. Kako vi vidite perfekcioniste?
Kako neko postaje perfekcionista?
Najčešće su to ljudi koji su tokom odrastanja kritikovani i za najmanje greške i propuste, a da u isto vreme nisu dobijali nagrade za ono što je bilo dobro. Takav način vaspitanja vodi u životni stav da ništa što te osobe imaju/urade/ jesu nije dovoljno dobro. Kako im je tokom odrastanja stalno ukazivano na greške i na nedostatke, to postaje i ono što oni kasnije primećuju. Čak i kad se desi ili urade nešto visoko kvalitetno, neće to tako videti, već će i u tom slučaju pronaći detalj kojim su nezadovoljni i fokusirati se na to.
Koje su posledice perfekcionizma?
Postavljanje nerealnih ciljeva u nerealnim rokovima („sve mora uvek da bude savršeno“) dovodi do snažnog osećanja frustracije, jer su postavljeni ciljevi neostvarljivi. Međutim, perfekcionista to ne sagledava tako, već to doživljava kao lični neuspeh, trudi se još više, ali kako ne može da uspe u onome što je zamislio ili zamislila gubi sigurnost u sebe i samopouzdanje. To može voditi dalje u teža osećanja lične bezvrednosti, a kasnije u depresiju, poremećaje ishrane ili neki drugi ozbiljniji psihološki poremećaj.
Na koji način se perfekcionista razlikuje od zdrave osobe koja je ambiciozna i uspešna u ostarivanju svojih ciljeva?
Osnovna razlika je u tome što zdrava ličnost ima realističnu procenu situacije, ciljeva, svojih sposobnosti i vremenskih rokova. Perfekcionisti imaju nerealna očekivanja od sebe. Sam zahtev da nešto bude savršeno je nemoguće postići svaki dan, u svemu što osoba radi. Svako od nas ponekad u životu uradi nešto izuzetno, što bi moglo ispuniti čak i kriterijume perfekcioniste, ali oni očekuju takvo savršenstvo svaki dan u svakoj oblasti života.
Po kojim karateristikama možemo prepoznati kod sebe i drugih perfekcionizam?
Najčešće osoba radi toliko da dolazi do sindroma pregorevanja, često gubi vreme na nepotrebne detalje, ne dozvoljava sebi da se opusti i nastoji da po svaku cenu izbegne grešku. Često se opterećuje nebitnim stvarima, gubi fokus sa velike slike i ima problem da prihvati standarde koji su ispod njenih.
Kako da osoba koja je kod sebe prepoznala perfekcionizam da počne da radi na sebi? Koje su istine koje treba da prihvati i neistine kojih treba da se odrekne?
Prvo je važno da osoba ima pravu i visoku motivaciju da počne to da menja. Često ljudi sa ovim problemom dođu na psihoterapiju očekujući da im terapeut pomogne da budu približno „savršeni“ kao što su bili ranije.
Osnovni korak jeste da u svoj život uvedu kategoriju izuzetnih postignuća i onih dovoljno dobrih. Pošto se radi o duboko usađenim uverenjima i obrascima ponašanja koja postoje godinama, pa i decenijama, mnogima će biti potrebna psihoterapijska pomoć u tom procesu.
Autor: Sanja Perković