Da li ste se ikada zapitali zašto se ljudi oko vas uvrede ili naljute kad im iskreno kažete šta mislite? Da li vam se to nekad desilo i onda ste odlučili da svoje mišljenje zadržite za sebe a govorite samo ono što druga osoba želi da čuje?
Kritika je sama po sebi neprijatna, i za onoga ko upućuje kritiku i za onoga ko kritiku prima. Niko ne voli da bude kritikovan jer to znači suočiti se sa sopstvenim propustima. Takođe i osobi koja upućuje kritiku je ta situacija nelagodna jer drugoj (često dragoj) osobi govori nešto što je neprijatno.
Zašto je kritika potrebna? Pre svega, zbog toga sto drugoj osobi dajemo do znanja šta nam smeta i time otvaramo naš odnos za promene na bolje. Drugo, iskreni smo i gradimo naš odnos na čvrstim temeljima. Treće, osoba zna da cemo joj u lice reći ono sto nam smeta i da je nećemo ogovarati iza leđa. Iskrena, primerena i dobronamerna kritika moze samo da poboljša odnos,
Kako da uputimo kritiku a da druga osoba to ne shvati kao napad ili uvredu?
Zlatno pravilo kritikovanja kaže da kritiku uputimo na ponašanje a ne na ličnost. To konkretno znači da nije osoba ta koja je, na primer neodgovorna, već je njeno ponašanje neodgovorno. Npr. ako osobi koja često kasni kažemo: “Ti si neodgovorna i bezobzirna!” mi u stvari zatvaramo vrata komunikacije. Drugoj osobi smo ‘nalepili etiketu’ koja ju upravo onemogućava da se promeni. Jer ako je neko TAKAV kako će se promeniti.
Medjutim, ako toj istoj osobi kažemo: “Smeta mi sto kasniš na naše sastanke.” ona će znati šta je konkretno ponašanje koje nam smeta i samim tim moći će da ga promeni, a naš odnos dobiće na kvalitetu.
Kakva su vaša iskustva? Kakve kritike vi upućujete?
Autor: Sanja Perković