Jeste li se ikada zapitali zašto se ljudi oko vas uvrijede ili naljute kada im iskreno kažete šta mislite? Da li vam se to nekad dogodilo pa ste odlučili da svoje mišljenje zadržite za sebe i govorite samo ono što druga osoba želi da čuje?
Kritika je sama po sebi neugodna i za onoga ko je upućuje i za onoga ko je prima. Niko ne voli biti kritikovan, jer to znači suočavanje sa sopstvenim propustima. Također, i osobi koja upućuje kritiku ta situacija je neugodna jer drugoj (često dragoj) osobi govori nešto što je neprijatno.
Zašto je kritika potrebna? Prije svega, zato što drugoj osobi stavljamo do znanja šta nam smeta i time otvaramo naš odnos za promjene na bolje. Drugo, iskreni smo i gradimo odnos na čvrstim temeljima. Treće, osoba zna da ćemo joj u lice reći ono što nam smeta i da je nećemo ogovarati iza leđa. Iskrena, primjerena i dobronamjerna kritika može samo poboljšati odnos.
Kako uputiti kritiku, a da druga osoba to ne shvati kao napad ili uvredu?
Zlatno pravilo kritikovanja kaže da kritiku treba uputiti na ponašanje, a ne na ličnost. To konkretno znači da osoba, na primjer, nije neodgovorna, nego je njeno ponašanje neodgovorno. Npr. ako osobi koja često kasni kažemo: „Ti si neodgovorna i bezobzirna!“, zapravo zatvaramo vrata komunikacije. Drugoj osobi smo „zalijepili etiketu“ koja je onemogućava da se promijeni. Jer, ako je neko TAKAV, kako će se promijeniti?
Međutim, ako toj istoj osobi kažemo: „Smeta mi što kasniš na naše sastanke“, ona će znati koje tačno ponašanje nam smeta i moći će ga promijeniti, a naš odnos će dobiti na kvaliteti.
Kakva su vaša iskustva? Kakve kritike vi upućujete?
Autor: Sanja Perković