Uspeh, prihvaćenost u društvu, na poslu, priznanja i brojne gratifikacije nekim ljudima ne znače baš ništa za doživljaj samopouzdanja. Zapravo, pojedini ljudi poljuljanog samopouzdanja obezvređuju one koji ih hvale i prihvataju. Njihovi ideali su uvek „tamo negde“ – iznad, nedostižni. Skloni su testiranju ljudi, posebno zavođenju, kao vrsti testa. Ukoliko uspeju da šarmiraju osobu, znači da je „ispod njih“ dakle, obezvrediće je. Ako njihovo udvaranje ne prođe, onda će se osećati malim, često pokornim, ali će se i svim snagama upinjati da zadobiju poštovanje onih koje vide kao da su „iznad“ njih.
Samopoštovanje dolazi iznutra, iz ljubavi prema sebi, samoprihvatanja i mišljenja o sebi kao o vrednoj osobi. Ako ne verujemo sebi da smo vredni poštovanja, zašto bismo verovali drugima? Kada drugi ljudi procene da, osoba koja u odraslom dobu ima problem sa samopoštovanjem, ipak jeste vredna voljenja, prihvatanja, divljenja, takva osoba u to neće moći istinski da poveruje. Njen unutrašnji glas joj govori nešto drugo. Vrlo često taj unutrašnji glas govori „ja sam folirant“, „ja ne vredim“, „ja nisam i ne mogu da budem to što vi mislite da jesam i od mene očekujete“.
Sebi ćemo verovati da smo vredni, ako smo to o sebi naučili u ranim danima. To učenje nastaje kroz interakciju s našim negovateljima koji veruju da smo vredni, koji veruju u nas i koji imaju dovoljno optimizma, hrabrosti i vere u sebe da mogu poverovati da ćemo i mi, uz njihovu podršku, ostvariti svoje potencijale.
Zdravom samopoštovanju dete može naučiti samo roditelj sa zdravim samopoštovanjem.
Roditelj koji ne veruje sebe, nažalost, neće moći ni da veruje u dete.
Kako dolazi do problema sa samopoštovanjem i samopouzdanjem?
Tokom procesa vaspitanja i odrastanja, mi gradimo ličnost kroz ono što autentično postajemo, naše želje, motive i interesovanja i kroz modifikacije i usmeravanja koja dolaze od bitnih drugih, najpre roditelja. Roditeljsko viđenje deteta može umnogome da odredi njegovo viđenje sebe. Ukoliko su roditeljske želje gluve za dečje, nametljive, stroge, ukoliko oni ne umeju da oslušnu dete, da se spuste na njegov nivo, da mu dozvole da se izrazi, da ga usmeravaju na topao način da postigne svoje ciljeve, često dođe do toga da mu zapravo nameću svoje želje, ciljeve i svoje viđenje njega samog. Ne pomažu mu da ličnost razvije, već mu je nameću.
Dete, naravno, nikad ne može sasvim da odustane od svoje autentične srži, želja, temperamenta, ali može sve to da proba da negira, potiskuje, gura pod tepih, može da počne da ne veruje u njih, da ne veruje u sebe, a da veruje da treba da bude onakvo kakvim ga roditelji vide – da ispuni njihova očekivanja. Ono prestaje da veruje sebi i počinje da veruje njima. Najčešće, njihove želje počinje da prihvata kao svoje, njihova nametanja, kao sopstvene ciljeve, a njihova ograničenja kao sopstvene nemoći.
Neka od te dece postaju uspešna, neka, s druge strane, postaju prilično neuspešna. Nije retko da roditelji sputavaju prirodnu radoznalost deteta govoreći mu „nije to za tebe, završi neki zanat“. S druge strane, prirodna radoznalost deteta može ići, na primer, ka umetnosti, a roditelji mogu, recimo, verovati da je mnogo bolje da ide ka nečemu što će se lakše i brže unovčiti. U tom slučaju, dete može polagano izrastati u jednu veoma uspešnu osobu, budućeg rukovodioca, preduzetnika – ali, opet iz roditeljskog viđenja njega samog, iz nametanja ličnosti.
Šta se dešava sa autentičnim interesovanjima i željama deteta?
Srećom, to autentično nikada ne može sasvim da se uguši, ono uvek negde postoji. Na nesreću, ipak, može da se desi da postoji kao neintegrisani deo ličnosti, tek slabi eho neispunjenih potencijala koji se ponekada čuje kao mašta, neostvareni san. Ovo nametnuto što je došlo u prvi plan počinje da dominira ličnošću. Ipak, uvek ostaje nekakva rupa, nejasan doživljaj da to nije sve, da to nije to i da, bez obzira na potencijalne uspehe, ostvaren život, nema samopoštovanja, samopouzdanja i vere da to što su ostvarili i postigli zaista vredi.
Ako naši najbitniji nisu verovali u nas, kako da verujemo u sebe? Ako nisu poštovali naše želje, vremenom smo naučili da ih i sami ne poštujemo, da ne poštujemo ni druge ljude koji ih poštuju jer im sada ne verujemo. Naučili smo, međutim, da u prvi plan guramo ono za šta nam je rečeno da smo sposobni – bilo to zaista upućeno na ideju veličine (kod onih koji postaju uspešni) ili na omalovažavanja (kod onih koji postaju neuspešni).
Mnoge veoma inteligentne osobe ne pređu ni na drugu godinu fakulteta, vrate se zanatu koji su bili naterani da završe tokom srednjoškolskog obrazovanja, verujući da oni ne pripadaju tom „sloju pametnih“. Mnoge veoma inteligentne osobe završe priznate i uvažene fakultete, postanu mladi poslovni ljudi sa besprekornom karijerom, ali se i dalje ne osećaju kao da tu pripadaju, već im se stalno vraća ideja da su nekog prevarili, kao da drugi ne vide da oni zapravo ne vrede, kao da je pitanje trenutka kada će ih provaliti i sve će se srušiti.
Ono što preti da se sruši, zapravo, odnosi se na njihovu lažno sraslu ličnost. Laž nije u uspehu, već u ličnosti koja je postajala takvom za ljubav roditeljima, a ne iz ličnih stremljenja. Laž je u tome što u tim osobama ima još mnogo toga što nije smelo izaći na videlo, jer se očekivala jedna strana medalje. Laž je još i u tome što ostatak ličnosti ne sme da se ispolji.
Što se zanimanja tiče, možda bi mnoge osobe i izabrale to što roditelji žele, da su samo znali da ih nenametljivo usmere, podrže, da se ne mešaju previše, da puste dete da dođe do izražaja. Mnoge nihove želje se često i poklapaju s roditeljskim. Nije u tome stvar. Radi se o neprihvatanju autonomije, izbora, ličnih stremljenja. Često se radi i o neprihvatanju određenih osećanja, posebno agresivnih. Roditelji dece s manjkom samopoštovanja, uglavnom se u vaspitanju vode idejom da su dobra deca poslušna. Nažalost, poslušno dete postaje poslušna odrasla osoba, a poslušna osoba sluša druge o tome kakva je ona, povinuje se viđenju sebe koje dobija od drugih sledeći ideale osoba kojima je verovala više nego sebi.
Ako kažemo detetu angažovanom oko neke aktivnosti u kojoj uživa da – to nije za njega – često će nam poverovati. Ono tada može da negira svoju želju, da je potiskuje, u zavisnosti od uzrasta služiće se mehanizmima odbrane koji su mu tada dostupni kako bi se oslobodilo aktivnosti koje „nisu za njega“. Naravno, sve će se to dešavati jer je roditelj procenitelj i dete počinje da veruje njemu više nego sebi.
Drugo dete će se buniti, postati divlje, koristiti razne mehanizme koji će forsirati opozite roditeljskim željama. U tom procesu verovaće da se oslobađa dok će ići u kontru onome što se od njega očekuje. Kontra nikad ne predstavlja slobodno ponašanje. Zavisna je isto kao i povinovanje tuđim željama, samo je okrenuta u suprotnost. Ipak, iako bude uspelo u svojim kontrama, dete bez podrške neće moći da se uzda u sebe. Biće uplašeno oko odluka, moguće je da će osećati krivicu povodom njih, posebno ako ih donosi na agresivan način. Neće imati samopouzdanje jer je moralo da se bori protiv svojih najbližih da bi postiglo nešto.
Podrška je ključna za osećaj samopoštovanja, samopouzdanja, verovanja u to da radimo pravu stvar. Ako naši najbliži u našim ranim danima, ne veruju u nas, nećemo imati mogućnosti da naučimo da verujemo u sebe. Uspešni ili neuspešni, poslušni ili kontraprotivni, javiće se ideja manje vrednosti. U paketu s tom idejom, dolazi i stalna potraga za tuđim odobravanjem.
Ogledanje dečjih želja, ličnosti, stremljenja u ranom uzrastu i blagost i nenametljivi podsticaji, ključni su za razvoj vere u sebe. Roditelji na taj način pokazuju detetu da veruju u njega, a ono – verujući im, uči da veruje u sebe.
Kada nema toga u ranim danima, samopoštovanje se često gradi uz pomoć stručnih lica, u procesu savetovanja i psihoterapije.
Kako se gradi samopoštovanje u procesu psihoterapije?
U procesu psihoterapije, nama, psihoterapeutima, nužno je da razumemo kako je došlo do manjkavosti u samopozdanju, koji je porodični milje, koje su strategije vaspitanja bile prisutne u klijentovoj porodici, šta su roditelji očekivali, a šta branili, šta je od toga klijent prihvatao, a protiv čega se bunio. Za početak, bitno je da razumemo klijentovu životnu priču. Potom, pre ili kasnije, klijent će početi da priča o svojim idealima, o onome što bi želeo, a „ne može“, ne sme, „ne treba“, o svojim neostvarenim potencijalima, zabranjenim osećanjima. Terapeut, u ovom delu psihoterapije, mora biti autentična podrška klijentu. Ne kroz bodrenje, savetovanje ili motivacione izjave, već kroz „korektivno emocionalno iskustvo“. Korektivno ili popravno emocionalno iskustvo se dešava onda kada klijent ponovo počinje da oseća emocije koje je „gurnuo pod tepih“, da izražava svoje zaboravljenje želje, da priča o neispunjenim inicijativama i da ovog puta, u terapijskom setingu doživi da je to sve ok. Da je dozvoljeno. Da je u redu. Da su njegove misli, osećanja i željeni postupci prihvatljivi, da nema ničeg čudnog, nakaradnog ili patogenog u njima. Da je njegova autentičnost nama autentično prihvatljiva.
Napisala sam da terapeut mora biti autentična podrška jer se ovakvi suptilni procesi ne mogu lažirati. Možda su i roditelji neautentično pružali podršku. Ako jesu, dete je to sasvim sigurno osetilo. Korektivno emocionalno iskustvo može nastati samo iz iskrene vere u nekog i iskrene podrške da se izrazi. U suprotnom, „kao prihvatanje“ nužno dovodi do kontraefekta – ili do kratkog jačanja samopouzdanja ili do obezvređivanja terapeuta i terapije ili i do jednog i drugog.
Uz sve to, ovaj proces je često spor. Brojne tehnike za podizanje samopouzdanja koje su opisane na raznim psihološkim portalima, često su neefikasne ili deluju u kraćem vremenskom periodu. I ma koliko bila privlačna ideja „brzog popravljanja ličnosti“, valjalo bi da imamo u vidu da su manjkavosti i problemi koje imamo uglavnom nastali rano, da smo dugo s njima živeli, da ih dobrim delom nismo ni svesni, posebno ne njihovih uzroka. Kao što je bilo neophodno vreme da se problemi izgrade i učvrste, tako je neophodno i da se razgrade i razviju funkcionalnije veštine i sposobnosti, te usklade sa ostatkom ličnosti.
Autor: Renata Senić