Rođenje deteta predstavlja jedan od najvažnijih trenutaka u životu svake žene, a majčinstvo najveću radost, kao i najveći izazov.
Kako se definiše, i koji su moguci “okidači”, da li uopšte postoje?
Postporođajna depresija je oblik depresivnog poremećaja koji ima sve simptome klasičnog depresivnog poremećaja, sa tom razlikom što je u ovom slučaju okidač za pojavu depresije porođaj. Postporođajna depresija postoji, podaci pokazuju da se javlja kod 10 posto žena, ali je opravdano za pretpostaviti da je procenat mnogo veći, jer mnogo puta poremećaj ostane neprepoznat.
Da li može da bude nasledna?
Postoji mogućnost nasleđene predispozicije za depresivno reagovanje, ali nije poznato u kojoj meri je upravo postporođajna depresija nasledno određena.
Kako se manifestuje i da li je dug proces “lečenja”?
Pre svega, važno je napraviti razliku između tzv. Baby blues-a, postpartalne psihoze i postpartalne depresije.
Baby blues karakterišu osećanja straha, nezadovoljstva, anksioznosti, nesigurnosti u sebe i u svoju novu ulogu kod velikog broja žena. Ovo stanje počinje nekoliko dana nakon porođaja, traje dve do tri nedelje i spontano se povlači. Žena u ovom period doživljava značajnu promenu u svom životu, način života se potpuno menja. Nakon porođaja, mnoge žene se fizički oporavljaju, skuplja se materica, zarastaju šavovi od carskog reza ili epiziotomije, uspostavlja se dojenje, javlja se postporođajno krvarenje i svi ovi procesi su bolni (ili bar izuzetno neprijatni). Kad se uzme u obzir da mnoge žene iz porodilišta imaju iskustva koja se mogu označiti kao traumatska, jasno je da i to doprinosi opštem osećanju zbunjenosti i nesnalaženja. Pored svega ovoga, beba zahteva konstantnu brigu i pažnju, tako da je normalno da se majke u prvim danima osećaju frustrirano, zbunjeno, nekompetentno i uplašeno. Uglavnom, ovo stanje prođe spontano nakon nekoliko nedelja i majka dalje počinje da uživa u svom odnosu sa bebom, oseća se spretnije, sposobnije, kompetentnije i sigurnije u sebe.
Postporođajna psihoza se javlja kod jedne od petsto žena, a prepoznaje se po halucinacijama, paranoidnim idejama, uverenju da je dete zlo ili demonsko. U ovom slučaju žena se ponaša agresivno, iracionalno, opsednuta je razmišljanjima o smrti bebe i sklona je ranjavanju povređivanju sebe, drugih ili bebe. Iz ovoga je jasno da majci koja ima ovaj problem treba HITNA medicinska pomoć i hospitalizacija.
Postporođajna depresija može početi bilo kada u toku prve godine, najčešće nekoliko nedelja nakon porođaja. Manifestuje se kroz gubitak interesovanja, nezainteresovanost za brigu o bebi, bespomoćnost, pesimizam, poremećaj sna i apetita, a pre svega se javlja osećanje krivice i beznadežnosti. Može da se javi i poriv da žena naudi sebi ili detetu. Proces psihoterapije i oporavka zavisi od konkretne osobe, uzroka koji je doveo do problema i spremnosti žene na saradnju, tako da se ne postoji univerzalan odgovor na to pitanje.
Šta ako se porodilja nikad ne izleči? Da li je to moguće?
Može se desiti da porodilja ne prepozna da se radi o depresiji i da se ne javi lekaru. U tom slučaju se može desiti da ova vrsta depresije preraste u neki oblik hronične depresije. U svakom slučaju, bitno je da se osoba što pre obrati za pomoć ukoliko prepozna kod sebe znakove postporođajne depresije.
Koliko često se javlja u Srbiji i da li su naše žene upoznate sa simptomima?
Podaci za Srbiju nažalost ne postoje. S obzirom da mnoge žene u porodilištima i nakon porođaja dobiju samo minimum nege i podrške (mnoge ni toliko) onda nije iznenađujuće to što je ovaj fenomen zanemaren i što se kod nas još ne govori puno o tome. Nažalost, mnoge žene tokom trudnoće i porođaja ne dobiju ni osnovne informacije o dojenju ili nezi bebe, tako da žena, ukoliko želi da sazna nešto više o postporođajnom procesu mora sama da se angažuje u traženju informacija.
Koliko su voljne da pričaju o tome, sa terapeutom pogotovo?
Iako je jedno od osnovnih osećanja upravo osećanje bezvoljnosti žene koje prepoznaju problem i imaju podršku porodice najčešće su voljne da se angažuju u tome da potraže pomoć. Kada dođu na psihoterapiju, uglavnom su odlučne u tome da reše problem, tako da saradnja sa terapeutom nije problem.
Da li je češća kod mlađih ili starijih trudnica, i da li neki drugi parametri mogu da je uslove, npr. socijalno okruženje, ekonomski momenat…
Neki od parametara koji su se izdvojili kao važni (ali nikako presudni) su da je trudnoća bila neželjena, da je žena usamljena tokom perioda babina (partner ili porodica ne mogu da budu prisutni), da dete odgaja sama, da su se desile neke negativne promene tokom trudnoće, traumatično iskustvo iz porodilišta… . Ono što se izdvojilo kao najznačajniji faktor je i percepcija žene o tome kako će rođenje deteta promeniti njen život, odnosno žene koje procenjuju da će više izgubiti nego dobiti rođenjem bebe su sklonije ovom poremećaju.
Da li je moguće da žena tek posle drugog porođaja padne u depresiju, a da sa prvim detetom to nije bio slučaj?
Iako deluje nelogično, moguće je. Ukoliko su se desile neke promene između dva porođaja koje su bile negativne (bračne krize, neželjena selidba, finansijske teškoće…), lako je moguće da žena koja nije imala problem posle prvog porođaja sada ima problem sa postporođajnom depresijom.
Kako takvo majčino stanje može da se odrazi na dete?
Ukoliko se ne prepozna na vreme i ukoliko se ne tretira adekvatno psihoterapijom i eventualno lekovima takvo stanje može da se odrazi na celu porodicu, pa i na dete. Ukoliko partneri na vreme prepoznaju problem i ako se u toku prve godine detetovog života počne sa psihoterapijom, posledice koje će dete imati će moći da se ublaže i neutrališu daljim adekvatnim odnosom. Ukoliko se depresija ne tretira na vreme i ukoliko se produži na nekoliko godina, to može ostaviti ozbiljne posledice u razvoju deteta.
Kako ga uopste zaštititi?
Najvažnije je prepoznati problem i potražiti pomoć. Na taj način će dete ostvariti trajnu dobit. Međutim, pre početka tretmana ili u početnim fazama psihoterapije, važno je da se pored majke još jedna osoba aktivno uključi u brigu o detetu.
Koliko u lečenju pomaže partner i da li i on mora aktivno da učestvuje u terapiji?
Na ovo pitanje ne postoji univerzalan odgovor. Za neku ženu će biti efikasniji individualni tretman, dok će nekoj drugoj više odgovarati psihoterapija zajedno sa partnerom.
Kako se takve žene odluče na drugu trudnoću? Da li postoje mere prevencije, u tom slučaju?
Najbolja prevencija za drugu trudoću jeste psihoterapijski razrešena depresija nakon prvog porođaja. U tom slučaju žena može uz razgovor sa psihoterapeutom u kojeg ima poverenja razgovarati i o drugoj trudnoći i pripremiti preventivni plan. Ukoliko se prvom postpartalnom depresijom nije dovoljno bavilo i ukoliko se taj problem nije prevazišao nego produbio, male su šanse da se žena odluči na drugu trudnoću.
Koji su uopšte simptomi i koliko je neka prosecna “dužina” lečenja i samog trajanja problema?
Simptomi postporođajne depresije su:
- Promene u ishrani – najčešće manjak apetita, ali se mogu javiti i epizode prežderavanja
- Nedostatak energije – žene sa postpartalnom depresijom najčešće imaju značajno smanjen nivo energije
- Promene u spavanju – mogu da se jave nesanice ili izražena potreba za snom
- Osećanje praznine i besmisla
- Osećanje krivice
- Osećanje manje vrednosti
- Bespomoćnost i pesimizam
- Razdražljivost i burno reagovanje
- Najozbiljniji simptom je želja majke da naudi sebi ili detetu.
Žena koja ima teži oblik postporođajne depresije može oduzeti život sebi ili detetu i zato je bitno što pre započeti sa tretmanom.
Dužina trajanja psihoterapije zavisi od nekoliko činilaca – ozbiljnosti poremećaja, prethodnih psihičkih problema, motivacije žene za promenu, uzroka poremećaja i spremnosti majke na saradnju.
Koji medikamenti se koriste?
Medikamente po potrebi prepisuje lekar, u zavisnosti od konkretne osobe.
Autor: Sanja Perković