Svi oni koji su bar nekad u životu osetili svu gorčinu osećanja usamljenosti znaju koliko je ono uznemiravajuće iskustvo. Ako pitamo ljude koji su usamljeni da nam opišu šta zapravo doživljavaju – čujemo da imaju osećaj praznine, da se osećaju kao da nikome ili nigde ne pripadaju…kao da su sami na ovome svetu. Žele kontakt sa drugim ljudima, povezanost, ljubav i bliskost, a ne mogu da ih ostvare.
Kvalitet našeg života je u velikoj meri određen kvalitetom interakcije sa drugim ljudima, pa tako ukoliko ne zadovoljavamo neke od osnovnih ljudskih potreba – potrebu za pripadanjem, razumevanjem, toplinom – imamo doživljaj da ne dišemo “punim plućima” i da našem životu nedostaju boje. Usamljenost može da se doživi i u odnosu – prijateljskom, partnerskom… Imamo društvo, a zapravo smo sami. Ne kaže se uzalud da je najgora “samoća u dvoje”.
Usamljenost je mučna i bolna emocija koju karakterišu jako osećanje unutrašnje praznine i samoće. Usamljena osoba doživljava da je drugi ljudi ne primećuju, da im nije važna, da su prema njoj ravnodušni i nezainteresovani. Ima utisak da je napuštena, nepoželjna, neadekvatna. Misli da je neuspešna i da nešto sa njom nije u redu. Ovakva uverenjea itekako podrivaju samopoštovanje usamljene osobe i dovode do toga da se oseća bezvredno.
Realno, čovek se zaista može naći u neodgovarajućem okruženju koje ga zaista ne razume i ne odgovara mu. U tom slučaju, traži se izlaz iz takvog okruženja, osoba se okreće ljudima sa kojima može da se poveže i uz koje se oseća prihvaćeno. Hronično usamljeni ljudi se, međutim, u svakom društvu osećaju podjednako usamljeno i zanemareno i ne ulažu trud da sebi obezbede adekvatnije društvo. U nekim situacijama je pojava usamljenosti sasvim razumljiva ali je i prolazna – npr.prilikom preseljenja u drugi grad, državu, u procesu tugovanja kada izgubimo dragu osobu i kada nemamo snagu da ulažemo u odnose sa drugima, prilikom raskida emocionalne veze, nakon razvoda…
Mogli bismo reći da je usamljenost neželjena samoća. Samoću sami biramo, ona je naš izbor kada nam treba mir, odmor. Osamljujemo se kada želimo da budemo sami sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima, da proradimo neko iskustvo pa nam je društvo drugih suvišno i ometa nas u “bavljenju sobom”. Kada smo u procesu nekog kreativnog stvaranja, takođe nam prija samoća jer se tako lakše fokusiramo na rad.
Izlaz iz usamljenosti – psihološki teške i mučne pozicije, naravno postoji. Usamljena osoba može da se suoči sa svojim doživljajem, da ga istraži i dođe do odgovora na mnoga pitanja…Ako pođemo od toga da smo odgovorni za svoje misli, osećanja i postupke, onda preuzimamo odgovornost i za usamljenost, tražimo uzroke i angažujemo se oko toga da pronađemo ljude koji nam odgovaraju, uspostavimo i održimo kontakte sa ljudima pored kojih se osećamo udobno, prihvaćeno i povezano. Menjamo najpre svoja uverenja o sebi, drugima i svetu – ona uverenja koja nam ne služe, koja ne doprinose našoj dobrobiti. Promenom uverenja, menja se i naša percepcija stvarnosti i tada smo u stanju da tražimo i nađemo izlaz iz izolovanosti. Razviti zainteresovanost za sebe i ljude oko sebe je putokaz ka izbavljenju od usamljenosti.
Za razliku od povremenog i prolaznog osećanja usamljenosti, sa hroničnom usamljenošću je potrebno pozabaviti se kako se ne bi razvila depresija. Preporučujem psihoterapiju, odnosno psihološko savetovanje koje akcenat stavlja na razumevanje uzroka usamljenosti, promenu stavova vezanih za usamljenost i usvajanje onih oblika ponašanja kojima će osoba uspostaviti zadovoljavajuće odnose sa drugim ljudima.
Pobedite usamljenost, nemojte da ona postane jedina boja vašeg života!
Autor: Nada Vereš