Kozavisnost ili zavisnost od odnosa je noviji koncept pa je korisno da prvo kažemo o čemu je zapravo reč. Relativno često će vam se prijatelji požaliti na depresivno raspoloženje, anksioznost, izloženost stresu, prepoznaćete da neko u vašoj okolini možda ima problem sa zavisnosti od alkohola, kocke, rada, posumnjaćete da neko koga poznajete ima problem ili poremećaj ishrane. Retko će vam neko reći da je kozavisnik.
Kozavisnik je osoba koja dopušta da ponašanje druge osobe utiče na nju i opsednuta je kontrolom ponašanja te osobe. U pitanju je progresivan proces reagovanja na drugu osobu i njeno ponašanje na koje se vremenom naviknu obe osobe u odnosu. Posledica? Iz želje za što većom bliskosti, paradoksalno – osobe u odnosu se zapravo sve više udaljavaju jedna od druge.
Kako da prepoznate znake ove zavisnosti? Kozavisnici se osećaju odgovornima za druge ljude i njihove izbore, odluke, ponašanja, potrebe, želje, osećanja… Osećaju se primoranima da pomognu drugima da reše probleme ili poprave osećanja. Teško im je da postave granice i kažu – ne. Teško im je da prepoznaju šta žele ili šta im je potrebno. Pokušavaju da zadovolje druge, umesto sebe. Osećaju se nesigurnima ili krivima kada neko daje ili pomaže njima. Pretrpavaju se obavezama. Često su ljuti, osećaju se nedovoljno cenjeno i iskorišćeno, kao žrtve. Kozavisnici imaju nizak nivo brige o sebi. Sebe okrivljuju za sve. Od sebe očekuju da budu savršeni. Osećaju krivicu ukoliko se zabavljaju ili sebi udovoljavaju. Imaju strah od odbacivanja. Stalno se trude da dokažu drugima da su dovoljno dobri. Vezuju se za ljude kojima nedostaje kontrole i koji imaju sklonost da razviju zavisnost. Privlače ih egocentrične i narcisoidne osobe. Imaju strah od gubitka kontrole. Veruju lažima i lažu sami sebe. Drugi ljudi su im centar života. Plaše se gubitka osobe za koju vezuju svoju sreću. Kada vole, nemaju interesovanje za lični život. Ne veruju da su sposobni da brinu o sebi. Ne traže direktno ono što im je potrebno. Često se osećaju povređeno, uplašeno i zabrinuto. Plaše se sopstvenog besa i kada drugi pobesne. Ljutnju ne pokazuju uvek otvoreno jer se plaše da će tako pokvariti sliku o sebi. U komunikaciji često okrivljuju, prete, preklinju, ne govore šta misle, ne misle ono što kažu, sebe ne uzimaju za ozbiljno ili uzimaju previše ozbiljno. Izbegavaju konflikte da bi sve izgledalo kao da je u redu. Previše su fokusirani i usmereni na drugu osobu. Često plaču, depresivni su, skloni bolestima, prejedanju… Udovoljavaju u seksualnim odnosima. U progresivnoj fazi mogu postati depresivni, izolovati se, potpuno izgubiti dnevnu rutinu i strukturu, zanemarivati obaveze, osećati se beznadežno, hronično iscrpljeno. Mogu postati nasilni, ozbiljnije emocionalno, mentalno ili fizički bolesni, razviti poremećaj ishrane ili zavisnost od droge ili alkohola.
Kozavisnički sistem počinje osnovnim uverenjima o sebi, drugima, odnosima, potrebama, seksualnošću… Bazično uverenje kozavisnika je da je u osnovi loša, nedovoljno vredna ili bezvredna osoba koju niko ne voli takvu kakva jeste i ne zaslužuje kao takva da bude voljena. Ova uverenja generišu razmišljanje kojim se iskrivljuje realnost (od otpisivanja i poricanja – odbijanje da se prihvati realnost, minimiziranje problema i lične odgovornosti, negiranje osećanja vezanih za problem; do preokupacije drugom osobom) i uvodi kozavisničko ponašanje koje često uključuje kontrolisanje i okrivljavanje druge osobe čime se pokušava izazvati da se druga osoba promeni. Druga osoba pokazuje otpor i time se još pojačava nemogućnost kontrolisanja cele situacije i odnosa, čime se još potkrepljuje početno uverenje i ciklus se nakon toga ponavlja.
Uzroci ovakvih ponašanja i osećanja obično datiraju iz detinjstva i posledica su izgrađene slike o sebi na osnovu onog kako su se roditelji odnosili prema toj osobi. Nedovoljno pokazivanje ljubavi ili previše uslovljavanja, rigidna porodična atmosfera sa kontrolišućim jednim ili oba roditelja, zanemarivanje, emocionalno ucenjivanje, psihičko ili fizičko zlostavljanje, alkoholizam i druge zavisnosti u porodici – sve su to faktori koji su predisponirajući za razvoj ove zavisnosti. Biološki faktori koji uključuju poremećaje na nivou neurotransmitera su takođe u određenoj meri uzročnici kozavisnosti ili su bar intervenišuća varijabla u procesu.
Kompleksnost porekla i simptoma kozavisnosti na neki način diktira i kompleksnost tretmana. U početnim fazama, uključivanje farmakoterapije može pomoći stabilizaciji opšteg psihičkog stanja osobe. Akcenat je svakako na kontinuiranoj psihoterapiji jer se jedino tako mogu postići dublje i trajne promene ličnosti – na nivou osećanja, ponašanja, razmišljanja, uverenja i, najvažnije, bazične slike o sebi. Potrebno je da osoba nauči načine funkcionalnog reagovanja u odnosima, da razvije spontanost i samostalnost, da se fokusira na sebe, svoje želje i ciljeve, da se emocionalno opismeni, prestane preuzimati odgovornost za druge i počne preuzimati odgovornost za lične izbore, osećanja i ponašanja, da prestane da se oseća kao žrtva u pokušajima spašavanja drugih, da razvije poverenje u sopstveno mišljenje i kompetencije u komunikaciji, da nauči kako da se adekvatno zauzme za sebe kroz asertivno ponašanje. Na kraju, što nas vraća na početak, cilj je da razvije kapacitet za bliskost što će joj pomoći da gradi zdrave i funkcionalne odnose koji joj mogu biti podsticaj za dalji psihološki rast.
Tehnike samopomoći su dobar početak, a psihološka literatura može biti od pomoći pružajući osnovne smernice za rad na sebi.
Autor: Aleksandra Simendić